РЕАКЦИЈА НА ЕМИСИЈУ О СРПСКОЈ ЋИРИЛИЦИ – С КОЛЕНА НА КОЛЕНО И КРИТИКЕ КОЈЕ СУ УПУЋЕНЕ ПРОФ. ДР ВАЊИ СТАНИШИЋУ

Не бисмо смели да у старту етикетирамо некога јер се његов курс борбе разликује од нашег. Тврдим да је свако од нас ко инсистира на неговању ћирилице подједнако заслужан и да свако даје неки допринос њеном очувању. Навешћу много примера након што искажем једну моју заблуду из давних дана. Када сам почињао да активно делујем у овој области, био сам велики критичар рада господина Збиљића. На неким форумима се могу и наћи вероватно ти коментари. Моја критика се сводила на незадовољство практичног рада па сам често говорио и писао да је господин Збиљић добар лингвиста и да су му намере добре, што доказују његове књиге, непрестани рад и залагање, међутим где све то води, када се нас неколико сатрасмо да у свакодневну употребу „прогурамо“ ћирилицу? То је ишло дотле да смо заказивали састанке са директорима огромних компанија и са њима договарали употребу ћирилице. Захваљујући нама свако је у Србији тог дана видео неку од многобројних ДИС-ових реклама на ћирилици. Данас су на прославама незаобилазна пића попут воде Књаз Милош и зајечарског пива. Пионирови производи имају декларацију на ћирилици – сви. Воде Роса и Вода вода су имале етикете и на ћирилици. За мене је то огроман помак. То су само неки од успеха, који су постигнути даноноћним радом. А где су ту остале иницијативе? Знате ли да можете добити уговор на ћирилици у банци Интеза? Тако је, то сам лично иницирао. Ипак, схватио сам да је господин Збиљић једна важна карика која у неком тренутку направи добар искорак и својим делом или текстом покрене механизам.

Навешћу пример покојног нам Ђорђа Балашевића. По први пут о њему коментаришем уопште. И док је био жив, никада нисам ни једну реч написао, јер нисам био обожавалац његових песама за које мислим да су генијалне. Сви знате због чега га нису волели неки. То је она једна његова реченица коју је из ко зна којих побуда изговорио у Хрватској, а управо је везана за писмо. Данас „најнабеђенији“ Срби пишу како је Ђорђе „пљувао“ по српском језику. Хајдемо да се опкладимо (фигуративо) да ниједан од тих Срба није ни један једини промил допринео српском језику, а још мање писму. Шта је насупрот њима постигао Ђорђе – да му цела Хрватска одаје признање написаним речима на ћирилици! Замислите тај парадокс! У држави где се ломе табле на српском језику, у њеном главном граду се људи захваљују на српском језику и писму и то ономе ко наводно није волео тај језик!

Ми тако данас имамо једну Јасмину Ранђеловић која у „ћириличким круговима“ можда и није позната, а њени текстови долазе до великог броја читалаца и утичу да се мења свест о писму. Она то ради на један особен начин, проткан историјом, културом и обичајима.

Радослав Докмановић је у Прибоју поставио чврст ћирилички фронт, као тврђаву и брани је на начин како би сваки искрени саборац само могао пожелети.

У Нишу имамо Жељка Филиповића који објављује и по 2-3 текста дневно. И то какве текстове! У просвети имамо Љубишу В. Јовановића чије се епске борбе за српско писмо препричавају.

Дарко Бабић се хвата у коштац са државним органима и стручним дописима постиже значајне резултате.

Милорад Ђошић организује промоције по читавој Србији и нема места где се његов глас за ћирилицу није чуо.

Млада Маријана, графички дизајнер из Новог Сада, ових дана покренула је акцију у којој бесплатно врши ћирилизовање логотипа. Оригинална досетка!

А шта је тек са Бојаном из Теслића (Република Српска) и Невеном из Крушевца за које ће се тек чути, ако већ није? Наравно, ту су сва остала удружења и фејсбук странице које броје десетине хиљада пратилаца и свакодневно објављују квалитетне текстове и фотографије.

Морам да споменем и моју маленкост која је само делић свега онога што бисмо у наредном периоду морали да остваримо, а то је удружено и организовано деловање на пољу заштите ћириличког српског писма. Нема места за потискивање оних који се баве неговањем ћирилице.

Господин Станишић је дефинитивно изазвао позитивне рекције многих људи који су га слушали и због тога је мој став још чвршћи и уверенији сам у његову добру намеру. Зовите људе, причајте са њима, дајте да удружено освешћујемо Србију и да свако од нас допринесе да положај ћирилице већ сутра буде бољи!

 

Дејан Свитац, уредник интернет стране Волим Сурдулицу

Прилог Администратора:

One thought on “РЕАКЦИЈА НА ЕМИСИЈУ О СРПСКОЈ ЋИРИЛИЦИ – С КОЛЕНА НА КОЛЕНО И КРИТИКЕ КОЈЕ СУ УПУЋЕНЕ ПРОФ. ДР ВАЊИ СТАНИШИЋУ”

  1. ЗАДИВЉЕН САМ ЕНЕРГИЈОМ КОЈУ СВИТАЦ ИСИЈАВА У БОРБИ ЗА СРПСКО ПИСМО

    Најискреније, задивљен сам енергијом за ћирилицу која се просто шири из свааке реченице гдина Dejanа Svittzа. Процењујем да је то или веома млад човек или има енергију младића, без обзира на то у којим је годинама. Очигледно има доста знања, има добру упућеност у то ко се и како данас бори за ћирилицу. Када је и моја маленкост започињала удружену борбу за ћирилицу у оквиру првооснованог Удружења „Ћирилица“ био сам веома сличан Дејану Свицу. И сам сам се обраћао иснтитуцијама, предузећима, општинама и појединцима с молбама и благим укорима што српски језик пишу туђим, хрватским писмом. Окупљао сам лингвисте у тој борби. Међу првима Драгољуба Петровића, Мату Пижурицу, за мене „господина српске лингвистике“, данас, нажалост, почившег Драгу Ћупића, па проф. др Милоша Ковачевића, добитника „Ћириличине“ Награде „Мркаљ и Вук“ за 2020. годину и још некее лингвисте од доброг гласа и великог знања. А најважнији и у пракси најкориснији сарадник постао нам је већ 2001. године, аданс такође, нажалост, почившег мр Бранислава Брборића, дугогодишњег радника у Министарству културе Србије. Најевећи успех наш у „Ћирилици“ у којој је био и Немања Видић, један до првих великих добротвора у сваковрсној помоћи у раду „Ћирилице“ у току свих 20 година великог и правог рата за ћирилицу (2001-2021) био је тај што нам је постао велики сарадник и подржаавлац споменути Б. Брборић. Са њим смо, уз подршку тадашњег министра културе Драгана Којадиновића, у сарадњи баш са Б. Брборићем, формулисали данашњи Члан 10. Устава Србије који је прошао на народном референдуму за Устав 2006. године. Тај Члан је данас кост у грлу који не могу никако да прогуатју и сваре сви наши опоменти и заговорници „богатства двоазбучја“ само за Србе и српски језик да би се задржало друго латиничко (хрватско) писмо како би се њиме наставила замена ћирилице све до њеног избацивања из свих области употребе српског језика у Србији и свуда где живе говорници и власници српског језика.
    Осим тог уставног Члана који је права САБЉА за ИЗДАЈНИКЕ ћирилице и њено замењивање у „равноправности писама“ и „богатству двоазбучја“. Али, нажалост, та САБЉА није посекла тардиционалне (и) српске противнике ћирилице и кочничаре да се смањи у јавности макар за проценат туђег писма у писању српског језика. Сва наша истраживања, али и истраживања многих других на терену српског језика показала су да је српско писмо избачено из многих обалсти употребе српског језика сто посто. Тако данас нема у Србији готово ниејдног слова српске азбуке у трговини, у обавештењима на производима, у банкама, у рекламама. И још у многим областима нема српског слова ни на пушкомет да се сретне. Све више телевизија користи само хрватско писмо за српски језик, готово све новине у Србији излазе само на хрватској латиници, многи издаваачи све ређе штампају српске књиге на ћирилици, на пример, највећи данас издаавач српских књига „Лагуна“ објављује тек око 0,3 одсто књига на српском писму.
    Дакле, наша борба у којој смо молили установе, предузећа, општине, појединце и све остале није дала никакав видан резултат у проценту ћирилицее у српском језику. Појединачна успела убеђивања неких сиротих пекара, валсника малих радњи и правих, нормалних Срба данас су само изузеци који одударају у општој поплави хрватске абецеде у Србији, успева тек да нам кратко загреје срце, а онда уђете у било коју књижару и улицу (нпр. у главну београдску улицу Кнез Михаилову или у Н. Саду Змај Јовину и забележите тек око један одсто ћириличких исписаа.
    Недавно је истраживао председник Матице српске Драган Станић колико је ћириличких исписаа у центру Н. Сада у Змај Јовиној и он је избројао и објавио да ћирилице има тек нешто више од један одсто. А када смо тражили да Матица усклади Правопис српскога језика с Чланом 10. Устава Србије, није дозволио да се о томе гласа на седници Скупштине Матице, чији смо и ми члан и који смо то предлагали. После петнаестогодишњег мољења дражвних и лингвистичких институција да у својим делокрузима обавезе ускладе своје послове с Чланом 10. Устава Србије. И ан све те молбе и доказивања наша њима колико има ћирилице и зашто је нема, остали су и ГЛУВИ и НЕМИ. Њих не занимају ниаккви предлози и азхетви за спровођење Устава, они кажу само: „И алтиница је наша“ (иако то није рекао народ у Члану 10. Устава Србије), и избегавају не само да спроводе речену уставну, тј. народну обавезу него неће ни да нас приме на разговор, а камоли да ишта одговоре на наше легалне уставне захтеве и предлоге.
    После свега тога, највероватније ћете и Ви, после 20 година рата за ћирилицу (колико је ми у првооснованој „Ћирилици“ водимо) доћи на наше – да се рат за ћирилицу у Србији данас (али и било када) може добити само када лингвсити српски (па и добар лингвиста Станишић) схвате да је ћирилица доведена до руба нестанка у српској јавности међу Србима веома смишљено, плански и да се она у живот никада више не може вратити без два неизбежна државна и лингвстичка посла. Не могу данашња удружења за ћирилицу (која се боре за писмо на свој лични трошак одвајањем пара од својих уста за ту борбу) против државне валсти којој ни после 15 година на пада на памет да схвате да су изабрани и плаћени (и) да спроводе у ставрности све уставне обавезе за које их плаћа народ, и док срспки лингвисти „на хлебу“ у дражвним институцијама за српски језик, а нормирају и даље српски језик на два писма из ере сербокроатситике и комунистичког прогона ћирилице после 1954. године. С таквим лингвситима у струци и дааншњем правопису, као и с властима које се од 2006. године све једнако односе према Члану 10. који је народ изгласао – ћирилице у Србији може бити само све мање. Не постоје те молбе које ће умилостивити обмануте да се врате своем писму у свом језику док и лингвисти и власт уопште не узимају у обзир шта је народ изгласао на референдуму за Устав Србије 2006. године и док српсек лингвисте уопште не занима исти члан Устава у њиховом нормиарњу (стручном, правописном) језика Срба. Станишићева и још неких лингвиста убеђења да ћирилица међу Србима нестаје СПОНТАНО, СЛУЧАЈНО, ДЕТИЊСКО ЈЕ НАИВНО УБЕЂЕЊЕ ЗА ЧУЂЕЊЕ СВИХ КОЈИ ЗНАЈУУ КАКО СЕ У ЕВРОПИ И ЦЕЛОМ СВЕТУ ЈЕДИНО УСПЕШНО И СТОПОСТОТНО ЧУВА СТВАКО ДРУГО ПИСМО У СВАКОМ ДРУГОМ ЈЕЗИКУ.
    Живи били најпре Ви и многи млађи а тек онда и ми старији од Вас, па ћете видети да ћемо се, макар за 20 нових година Ви са мном и Видићем сагалсити да без нормалне власти и нормалних лингвиста више никада у Србији ћирилица неће достићи ни 30 одсто хрватске абецеде. Само молбе, ма колико културне и уљудне, нажалост никако неће вратити живот српској ћирилици, јер њен живот у пракси, у јавнсоти виси о концу.
    Свако добро, уз нашу захвалност што смо постали сарадници на Вашем сајту /Волим Сурдулицу) и надамо се да ћемо дуго сарађивати и поред данашњих неких наших различитих мишљења. Па и нормално је да баш исто мали број људи може да мисли јер имамо различиет главе. Мене лично одвано радују различита мишљења у теорији. А пракса ће показати шта ће с ћирилицом бити. Овако како је сада, готово да ништа не ваља док је свеега ових десетак процената ћирилице данас у свему што се објављује на српском језику.
    Али, није данас крај нашег рата за ћирилицу. Нека буде и биће његошевска „борба непрестана“, јер је и сам живот „борба неперстана“ (Живојин Мишић).
    Драгољуб Збиљић поздравља све који знају вредност и важност ћирилице за Србе и њихов језик с писмом које еј српско оригинално са словом ђ (ђерв) од Саве Немањића па до данас.
    Живи били борци за српску ћирилицу за коју се сваки дан морамо борити на све начине (осим насиљем).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.